Саобраћајно Техничка школа Земун

Године 1968. садашња СТШ радила је под називом АУТОМОБИЛСКИ ШКОЛСКИ ЦЕНТАР. За двадесет година постојања у свим променама и удруживањима, Аутомобилски школски центар постао је модерно опремљена стручна школа која је имала преко 70 одељења, добар наставни кадар и изузетну перспективу у земљи где су саобраћај и индустрија били у пуном замаху. 1969. године, Аутомобилски школски центар се конституисао у складу са уставним променама у две организације удруженог рада:

1970. године је нов назив школе РАДНА ОРГАНИЗАЦИЈА АУТОСАОБРАЋАЈНИ ОБРАЗОВНИ ЦЕНТАР. Две школе такође мењају назив у:

Октобра 1986. године донета је одлука да Аутосаобраћајни школски центар убудуће послује под називом АУТОСАОБРАЋАЈНИ ШКОЛСКИ ЦЕНТАР «БРАНКО ПЕШИЋ», одајући тако признања истакнутом револуционару и друштвено политичком раднику који је до краја живота бринуо о школи која је почела са радом у његовој кући. Са овим називом школа је радила до 31. марта 1994. године, када су постале две мање школе са новим именима:

1995. године школа је поново уједињена и данас је то САОБРАЋАЈНО-ТЕХНИЧКА ШКОЛА, Земун, Цара Душана 262. За 60 година постојања, Саобраћајно-техничка школа је образовала кадрове за потребе саобраћајне, машинске, електро и хемијске струке и у исто време је била носилац и реализатор промена и напретка у средњошколском образовању.

У периоду 1948-1967. године конституишу се средње стручне школе које су, првенствено, образовале за рад и давале могућност уписа на одговарајуће факултете. У исто време су осниване и школе за образовање радничке омладине ученика у привреди у индустријским школама и школама са практичном обуком. Те школе су припремале ученике искључиво за производни рад и занатство а вло мали број ученика се уписивао у више школе и на факултете.

Планским развојем привреде ФНРЈ условљена је потреба стручних кадрова па је у том смислу Школа обављала рад сталним проширењем и усаглашавањем наставних планова и програма а у сарадњи са стручњацима из привредних организација, АМС, АМСЈ, Удружењем возача, сарадњом са стручњацима из ЈНА, Друштвом инжењера и техничара, произвођачима мотора и возила. Сарадња је постојала и са школама за ученике у привреди, које су школовале кадрове за негу, одржавање и ремонт возила. У почетку је постојала сарадња са Машинским факултетом а касније, по оснивању и са стручњацима Саобраћајног факултета. Основни циљ ове сарадње је био унапређење васпитно-образовног процеса и оспособљавање стручњака за привредне организације.

Седамдесетих година прошлог века приступило се формирању Удружења саобраћајних и механичарских школа на нивоу Југославије. Удружење је имало представнике из Словеније (Аутомеханичарска школа из Цеља), из Хрватске (Школа за цестовни промет из Загреба), из БиХ (Аутомеханичарска школа из Сарајева), из Македоније ( Аутомеханичарска школа Скопље). Поред размене искустава, вршена су и усаглашавања у наставним плановима и програмима. Састанци су одржавани по потреби најмање једном годишње а домаћини су били све школе по реду. У укупном раду Удружења, Аутосаобраћајна школа је имала водећу улогу.

У развоју, унапређењу и дефинисаности струке посебну улогу одиграли су саобраћајни инжењери друмског смера дефинишући наставне садржаје за предмете: моторна возила, организација превоза путника и робе, регулисање и безбедност саобраћаја, урбанизам и путеви, гараже и сервиси и остале стучне предмете саобраћајне струке. Заступљеност машинских инжењера у теоријској и практичној настави била је за предмете: моторна возила, механика, машински елементи, техничко цртање, отпорност материјала и др. Посебна пажња у развоју Школе посвећена је практиној настави и опремању кабинета практичне и теоријске наставе. Школа је активно пратила развој саобраћаја, у првом реду друмског, затим индустрије мотора и моторних возила, а касније и унутрашњег транспорта, па су на бази праћења развоја прављени програмски садржаји и преструктуирање школе. Постепено је школа проширивала рад са ученицима повећањем обима рада да би се усталио на 59 одељења колико школа сада има, те смо највећа школа у Београду, како по броју ученика тако и по броју запослених.

Општеобразовне предмете школа реализује по јединственом програму за све техничке школе у Србији које школују ученике трећег и четвртог степена. Општестручни предмети обухватају теоријску основу струке и занимања а проширивањем одговарајућих знања, омогућавају наставак образовања. Уже стручни предмети са практичном обуком омогућавају да се ученици оспособе за обављање послова у четири подручја рада која у школи постоје: саобраћај, машинство и обрада метала, електротехника и хемија, графичарство и неметали.

Промене у науци и техници условиле су да се 1990. године усаврши постојећи систем средњошколског образовања јер је требало одговорити на захтеве научно-техничког прогреса и промена насталих у привреди и друштву. При томе је првенствено вођено рачуна о захтевима привреде, преиспитани су постојећи образовни профили и утврђени нови, дефинисани су наставни планови и урађени програми, а све то у складу са Законом о средњој школи.

У протеклом шездесетогодишњем периоду, наставни планови и програми за школовање кадрова у саобраћају рађени су у сарадњи са представницима факултета, привреде и школа. Велики допринос при изради програма имале су и Заједнице саобраћајних, машинских, електро и хемијских школа Србије.